Pomućeno stanje svesti
Misli su mi još uvek nesređene i svašta bih napisao…ali ću se kontrolisati i biti umeren.
Juče se desila tragedija u Beogradu. Svi pričaju i pišu o tome.
U prvom trenutku šok, u drugom neverica, u trećem: ČEKAJ MALO! i posle toga prst na čelo.
Žao mi je ljudi koji krive državu
Nije da smo savremena, dobro organizovana država, nije da smo država blagostanja, daleko od toga! Ali, ne dešavaju se ovakve stvari samo u Srbiji. Dešavaju se svuda, svakodnevno, možda mnogo više u razvijenim i bogatim, nego u onim siromašnim zemljama, što opet postavlja pitanje da li je samo siromaštvo razlog za takav čin (naravno da nije, ali doći ću i do toga). Nije Srbija kriva za ono šta ljudi u njoj čine. Ljudi su krivi za ono što se u Srbiji dešava. I kao u prethodnom postu, opet ću reći: Ja nisam država! Ja sam JA i od sebe puno očekujem. Za državu me baš zabole…
Žao mi je onih kojima mediji ispiraju mozak
Koliko je prošlo do objavljivanja vesti? Pola sata? Sat? Svaka čast medijima na brzini, ali mi smeta selektivnost. Ona selektivnost koja naše misli usmerava na pogrešnu stranu. Ona selektivnost koja nam daje samo one informacije koje mi kao “mali” ljudi “treba da znamo”. A i vrsta vesti je problem. Naslovnu stranu će uvek zauzeti loša vest. Za dobre vesti se čuvaju neki manji prostor i vreme.
Ono o čemu se priča postaje naša stvarnost, ono čemu najviše pridajemo pažnju postajemo mi.
Ko razume, razume; ko ne razume, neka nastavi da se truje.
Žao mi je onih koji su odmah iskoritili priliku da upere prst u pravcu vlasti
“To je zbog vlasti! Da mi dođemo na vlast ne bi bilo ovakvih stvari! Mi ćemo rešiti te slučajeve!”
SRAMOTA! Tako javno, pred svima profitirati na tuđoj nesreći, kada uopšte u vlasti nije problem. Da!? Vi ćete sve rešiti!? 500 000 radnih mesta za 2 meseca, 3000 evra od privatizacije nečega, hleb od 3 dinara, dinar jači od eura, Srbi na Marsu do 2015.? Ko još veruje u bilo kakve priče? KAKO IH NIJE SRAMOTA? Neka obećavaju, ne kaže se uzalud: obećanje ludom radovanje. Ali da ne skrećem sa teme, samo bih voleo da ne trljaju ruke nad tuđom nesrećom, otpale im dabogda!
Najviše mi je žao tog deteta koje možda neće preživeti
Setio sam se knjige “Zločin i kazna”, setio se Raskoljnikova i trenutak u kome je ubio babu. Setio sam se genijalnosti Dostojevskog koji je savršeno opisao jedan poremećen um.
Eto šta je bilo sa tim ljudima. Pomućeno stanje svesti prouzrokovano problemima, nemaštinom, nevericom da postoji bolja budućnost… I neka je pomućeno stanje svesti, samo kako neko ko je roditelj može doneti takvu odluku u ime deteta? Koliko jedan čovek mora biti poremećen da ubije dete koje je čekao 17 godina? To je pravo pitanje!
Nije mi žao osobe/a koja je skočila zajedno sa detetom, žao mi je deteta koje nije dobilo priliku da u životu otkrije da može biti bolje!
