Opet: “Teška vremena prijatelju moj…”

“Teška vremena prijatelju moj” evo zadnjih 25 godina.

A baš nešto i ne pamtim bolja…

Kada su bila “ona” vremena koja se pamte, ili nisam bio u planu svojim roditeljima ili sam bio dovoljno mlad da ih ne zapamtim (sreća ili nesreća moja?). I svako malo čujem kako samo što nismo završili sa ovim teškim vremenima: “još samo koju godinu”, “još ovaj mandat”, “samo da srušimo Miloševića”, “samo da udjemo u EU”, “samo još da se rešimo Kosova”, “samo da izdržimo drugi talas krize”…

Prodje mi mladost (ali bukvalno) u tome “samo još …”

I nešto razmišljam… nikada bre ovde neće biti bolje! Ali nisu teška vremena problem, već ugao iz kog sve to posmatramo!

Posmatrajući makroekonomiju gledamo šta će se desiti sa državom: kako će EU reagovati na našu nesposobnost da sami sa sobom izadjemo na kraj, koliki će biti deficit u platnom bilansu, kakve su šanse da kreditni rejting Austrije ostane na AAA i ne padne na AA+, koliki nam je javni dug ili koliko je ove godine (u promilima) porastao bruto društveni proizvod.
Posmatrajući te pokazatelje projektujemo i šta će se nama dešavati i tek onda, kada celoj državi (ili šire) bude dobro, tek će nama, kao pojedincima svanuti.

Ma nemoj?

Ne može to tako, ne ide to tako, i zbog toga traju i još su teža ova “teška vremena prijatelju moj”.

Ne možemo čekati da celoj državi naprasno svane, da od jednom svima plate skoče 400%, pa da i nama, kao pojedincima bude bolje.

Kreće obrnuto!

Treba kao pojedinci da se zapitamo kako će nam biti bolje, da uradimo nešto povodom toga, pa ćemo stići do cele države. Polako, jedinka po jedinka, pa cela država, a ne obrnuto.

Nećemo valjda sedeti skrštenih ruku i to što nam skrštene ruke ne rade ništa uz likovanjem prebacivati državi da je ona kriva za sve naše probleme?

Od države ne očekujmo ništa! Od sebe očekujmo sve!

Sad bi neko: “Kako lupaš gluposti! Pa ovo je Srbija i ovde ne možeš ništa bez veze, politike…”

Nije istina!
Nije bitno u kakvoj se makro ekonomiji nalazimo. Da je to bitno svi u USA, Nemackoj ili Fransuskoj bi živeli dobro. A to nikako nije istina. U USA ima više beskućnika nego što je u Beogradu stanovnika!
Da država odredjuje kako će pojedinac živeti onda bi svi u Srbiji živeli loše, a ni to nije istina.

Istina je da je negde teže, negde lakše…a da svuda samo treba zavrnuti rukave i uključiti malo mozga.

Zato treba mi sami da vidimo šta ćemo. Države su se pokazale kao nesposobne (i one velike, a i ova naša mala…). Ne gubimo vreme čekajući da nam ti tromi, nesposobni sistemi, koji se sami u sebe urušavaju, određuju šta će sa nama biti.

Ja nisam država! Ja sam JA i od sebe puno očekujem. Za državu me baš zabole…

Advertisement