Standardizacija, ali dvostruka!

Zašto ljudi vole da se upliću u tuđe živote?
Zašto ljudi daju svoje mišljenje i kada ih niko ništa ne pita?
Zašto ljudi nemaju pametnija posla od bavljenja onim što ih se ne tiče?
Zašto?

“Kažu da smrt ubija ali, smrt ne ubija. Ubijaju dosada i ravnodušnost.” (Igi Pop)

Iako se odgovor na ova gore pitanja verovatno ne krije u ravnodušnosti, već možda u preteranoj radoznalosti, ova dosada mi je zaparala uši! To je možda odgovor.

Dosada?

Ako im je dosadno neka rade nešto korisno, što će pomoći njihovom duhovnom ili bar fizičkom razvoju, ako već nisu sposobni za više. Ako im je dosadno neka čitaju knjigu, ako znaju da čitaju! Volim da kažem da je dobra knjiga deo života glavnog junaka gde čitanjem i razmišljanjem o tome stičemo njegovo iskustvo, pa pravimo prečice u sopstvenom razvoju.
Ako im je dosadno neka trče ili rade vežbe za jačanje mišića, jer će tako biti zdraviji, to je bar dokazano!
Ali ko sam ja uopšte da govorim nekom šta treba da radi?

Zato, u trenutku kada se pomirim sa tom izopačenom ljudskom prirodom, prikazanom preko tih pitanja sa početka, nešto drugo mi počinje smetati.

Svakog puta, ali svakog, uvek i redovno, kada se to dešava, u igri su i dvostruki standardi!

“A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svojemu ne osećaš?” (Biblija)

Uvek prećutim i oprostim im nedostatak ogledala. Šta da radim? Nisu oni krivi… Samo kad bi me bar ostavili na miru…

A šta ti radiš?

Advertisement