Ukinuti crkvu
Žao mi je naroda koji popovima ljubi ruke.
Vladika Artemije izlazi iz suda (svi znamo zbog čega):
Vozni park crkve (svi znamo ko ga plaća):
Pedofil Pahomije, dobitnik nagrade “beli anđeo”, u društvu patrijarha:
Srpska pravoslavna crkva uvodi obezbeđenje u belim mantijama (link):
Zlo i naopako!
Pomućeno stanje svesti
Misli su mi još uvek nesređene i svašta bih napisao…ali ću se kontrolisati i biti umeren.
Juče se desila tragedija u Beogradu. Svi pričaju i pišu o tome.
U prvom trenutku šok, u drugom neverica, u trećem: ČEKAJ MALO! i posle toga prst na čelo.
Žao mi je ljudi koji krive državu
Nije da smo savremena, dobro organizovana država, nije da smo država blagostanja, daleko od toga! Ali, ne dešavaju se ovakve stvari samo u Srbiji. Dešavaju se svuda, svakodnevno, možda mnogo više u razvijenim i bogatim, nego u onim siromašnim zemljama, što opet postavlja pitanje da li je samo siromaštvo razlog za takav čin (naravno da nije, ali doći ću i do toga). Nije Srbija kriva za ono šta ljudi u njoj čine. Ljudi su krivi za ono što se u Srbiji dešava. I kao u prethodnom postu, opet ću reći: Ja nisam država! Ja sam JA i od sebe puno očekujem. Za državu me baš zabole…
Žao mi je onih kojima mediji ispiraju mozak
Koliko je prošlo do objavljivanja vesti? Pola sata? Sat? Svaka čast medijima na brzini, ali mi smeta selektivnost. Ona selektivnost koja naše misli usmerava na pogrešnu stranu. Ona selektivnost koja nam daje samo one informacije koje mi kao “mali” ljudi “treba da znamo”. A i vrsta vesti je problem. Naslovnu stranu će uvek zauzeti loša vest. Za dobre vesti se čuvaju neki manji prostor i vreme.
Ono o čemu se priča postaje naša stvarnost, ono čemu najviše pridajemo pažnju postajemo mi.
Ko razume, razume; ko ne razume, neka nastavi da se truje.
Žao mi je onih koji su odmah iskoritili priliku da upere prst u pravcu vlasti
“To je zbog vlasti! Da mi dođemo na vlast ne bi bilo ovakvih stvari! Mi ćemo rešiti te slučajeve!”
SRAMOTA! Tako javno, pred svima profitirati na tuđoj nesreći, kada uopšte u vlasti nije problem. Da!? Vi ćete sve rešiti!? 500 000 radnih mesta za 2 meseca, 3000 evra od privatizacije nečega, hleb od 3 dinara, dinar jači od eura, Srbi na Marsu do 2015.? Ko još veruje u bilo kakve priče? KAKO IH NIJE SRAMOTA? Neka obećavaju, ne kaže se uzalud: obećanje ludom radovanje. Ali da ne skrećem sa teme, samo bih voleo da ne trljaju ruke nad tuđom nesrećom, otpale im dabogda!
Najviše mi je žao tog deteta koje možda neće preživeti
Setio sam se knjige “Zločin i kazna”, setio se Raskoljnikova i trenutak u kome je ubio babu. Setio sam se genijalnosti Dostojevskog koji je savršeno opisao jedan poremećen um.
Eto šta je bilo sa tim ljudima. Pomućeno stanje svesti prouzrokovano problemima, nemaštinom, nevericom da postoji bolja budućnost… I neka je pomućeno stanje svesti, samo kako neko ko je roditelj može doneti takvu odluku u ime deteta? Koliko jedan čovek mora biti poremećen da ubije dete koje je čekao 17 godina? To je pravo pitanje!
Nije mi žao osobe/a koja je skočila zajedno sa detetom, žao mi je deteta koje nije dobilo priliku da u životu otkrije da može biti bolje!
Opet: “Teška vremena prijatelju moj…”
“Teška vremena prijatelju moj” evo zadnjih 25 godina.
A baš nešto i ne pamtim bolja…
Kada su bila “ona” vremena koja se pamte, ili nisam bio u planu svojim roditeljima ili sam bio dovoljno mlad da ih ne zapamtim (sreća ili nesreća moja?). I svako malo čujem kako samo što nismo završili sa ovim teškim vremenima: “još samo koju godinu”, “još ovaj mandat”, “samo da srušimo Miloševića”, “samo da udjemo u EU”, “samo još da se rešimo Kosova”, “samo da izdržimo drugi talas krize”…
Prodje mi mladost (ali bukvalno) u tome “samo još …”
I nešto razmišljam… nikada bre ovde neće biti bolje! Ali nisu teška vremena problem, već ugao iz kog sve to posmatramo!
Posmatrajući makroekonomiju gledamo šta će se desiti sa državom: kako će EU reagovati na našu nesposobnost da sami sa sobom izadjemo na kraj, koliki će biti deficit u platnom bilansu, kakve su šanse da kreditni rejting Austrije ostane na AAA i ne padne na AA+, koliki nam je javni dug ili koliko je ove godine (u promilima) porastao bruto društveni proizvod.
Posmatrajući te pokazatelje projektujemo i šta će se nama dešavati i tek onda, kada celoj državi (ili šire) bude dobro, tek će nama, kao pojedincima svanuti.
Ma nemoj?
Ne može to tako, ne ide to tako, i zbog toga traju i još su teža ova “teška vremena prijatelju moj”.
Ne možemo čekati da celoj državi naprasno svane, da od jednom svima plate skoče 400%, pa da i nama, kao pojedincima bude bolje.
Kreće obrnuto!
Treba kao pojedinci da se zapitamo kako će nam biti bolje, da uradimo nešto povodom toga, pa ćemo stići do cele države. Polako, jedinka po jedinka, pa cela država, a ne obrnuto.
Nećemo valjda sedeti skrštenih ruku i to što nam skrštene ruke ne rade ništa uz likovanjem prebacivati državi da je ona kriva za sve naše probleme?
Od države ne očekujmo ništa! Od sebe očekujmo sve!
Sad bi neko: “Kako lupaš gluposti! Pa ovo je Srbija i ovde ne možeš ništa bez veze, politike…”
Nije istina!
Nije bitno u kakvoj se makro ekonomiji nalazimo. Da je to bitno svi u USA, Nemackoj ili Fransuskoj bi živeli dobro. A to nikako nije istina. U USA ima više beskućnika nego što je u Beogradu stanovnika!
Da država odredjuje kako će pojedinac živeti onda bi svi u Srbiji živeli loše, a ni to nije istina.
Istina je da je negde teže, negde lakše…a da svuda samo treba zavrnuti rukave i uključiti malo mozga.
Zato treba mi sami da vidimo šta ćemo. Države su se pokazale kao nesposobne (i one velike, a i ova naša mala…). Ne gubimo vreme čekajući da nam ti tromi, nesposobni sistemi, koji se sami u sebe urušavaju, određuju šta će sa nama biti.
Ja nisam država! Ja sam JA i od sebe puno očekujem. Za državu me baš zabole…
Selo moje lopovsko
Kad sam bio mali učili su me:
-Ko laže, taj krade.
-Ko krade, taj je lopov.
-Ko je lopov, taj ide u zatvor.
Nešto se ovako mator češem po glavi prisećajući se tih reči i posmatram šta se oko mene dešava.
Pre godinu, dve nestalo je struje u celom selu. Nije je bilo nekoliko sati. Dok ustanove šta je kvar, dok izađe ekipa na teren, dok ne zavrnu rukave…
Nedelju dana posle toga sam saznao šta se zapravo desilo.
Na ulazu u mesto neko je iskopao podzemni vod koji dovodi struju. Bila je to prilično velika cev koju je neko pomislio dobro unovčiti.
Došao čovek, doneo testeru, pljunuo u šake i krenuo da trlja ne pomišljajući da može poginuti. Sam ga je Bog spasio! Verovatno je uz veliki vatromet pobegao koliko ga noge nose ostavljajući za sobom tu testeru…
…
Niko kod nas ne sme ostaviti otključanu kapiju! Da ne pričam da vam mogu nestati šunke sa tavana ako izađete do komšije na kafu na pola sata! Debeli su katanci u mom mestu! A ponekad ni oni ne pomažu…
…
Ova 2011. je bila posebno zanimljiva. Velika firma nije u našem ataru sadila kukuruz. Oni što svake godine zarade po dve, tri plate radeći treću smenu i tovareći džakove u svoja auta, nisu imali od koga da kradu…sem od svojih!
Pričalo se, čuo sam: “Ove godine ima da bude mrtvih. Moraju oni svoje uzeti.”
Ma nemoj? Zašto moraju? Da imam njivu došlo bi mi da napavim minsko polje, da je dobro zapamti onaj što ne zna kuda treba da gazi.
A dešavalo se svašta! I ove i prošle godine! Uhvatili su čoveka u pola noći kako vozi kombajn po punoj tuđoj njivi. Uhvatili ga, priveli i završio je sa prekršajnom prijavom!
Ove godine je jedan seljak, sa jednim jutrom zemlje (oko pola hektra) ostao bez i jednog kukuruza! SVE su obrali! A nema svako kombajn u selu…i ti što ga imaju obrađuju “malo” više zemlje od jednog jutra…i malo im je…a još im i država plati subvencije…
Najgore u ovoj priči je što se zna! Zna se i ko vozi te kombajne, i ko krade šunke sa tavana, i ko bi mogao biti dovoljno pametan da prisloni testeru na glavni vod…nema nas puno…
Svi ćute i prave se blesavi…
I šta ćemo sada? Da ne radimo ništa? Da čekamo da reše one velike slučajeve krađa koje verovatno nikada neće rešiti? Jer kada reše velike, doći će red i na male… Ili da krenemo obrnutim redosledom? Onaj čovek što je ostao bez i jednog kukuruza je računao na svaki, a ovaj što ga je pobrao će kupiti nov auto i ove godine i smejati mu se u lice prvom prilikom, čim ga sretne…
-Ko laže, taj možda i krade, ali možda samo laže.
-Ko krade, taj je sigurno lopov!
-Ko je lopov u ovoj zemlji najčešće ne ide u zatvor. Nije to samo slučaj sa mojim selom…
P.S. Ako neko iz mog mesta ovo čita i ako se osetio prozvanim, baš mi je drago, mada ga verovatno veoma zabolelo što ovo pišem… Možda bi ih više zabolelo da sam sve redom imenovao…ali neću, nije to moj posao…ovo je samo blog post, neka milicija radi ono za šta je plaćena, umesto što ih štiti…
Demokratija – vladavina naroda? Malo sutra!
Te godine je uvedena zajednicka valuta EU, pre nekih desetak godina, ja na prvoj godini fakulteta, na polaganju prvog ispita…bila je Socioligija. Profesor je bio stari komunista, pred penziju, u novom vremenu demokratije, gde verovatno nije želeo da razume šta se to sa tadašnjom SR Jugoslavijom dešava.
Jedno od pitanja je bilo: Zašto su ljudi tako vezani za pojam demokratije?
Toga nije bilo u knjizi! Morao sam da improvizujem.
Napisaću kako sam tada odgovorio, kao klinac, tek izašao iz srednje škole.
Demokratija potiče od grčke reči δημοκρατία što u prevodu znači – vladavina naroda.
Ali da li je tako ikada bilo?
Prve demokratije su se pojavile u Grčkim gradovima-državama, gde su na trgovima glasali punoletni muškarci.
Dakle, muškarci, bez robova, bez žena i dece.
Da li je to bila vladavina naroda?
Pre bi se moglo nazvati: vladavina punoletnog naroda bez robova i žena.
Ljudi su vezani za demokratiju jer im daje iluziju da o nečemu odlučuju, jer im to daje nadu da se i “mali” čovek za nešto pita. A istina je da uvek odlučuje mala grupa ljudi.
Mislim da su ljudi tako vezani za pojam demokratije upravo zbog bukvalnog prevoda, a ne zbog toga što je to zaista vladavina naroda, jer ni danas nije slučaj da vlada narod, iako robova nema, iako žene imaju pravo glasa.
I dobio sam 9, a nisam znao polovinu ostalih pitanja. Malo igrao na kartu starog komuniste (pričaj ono što želi da čuje), a mnogo više zato što zaista tako mislim.
Izbori su jednom u 4 godine, biramo predstavnike koji će odlučivati umesto nas, dajemo im glas, poklanjamo poverenje da će raditi ono što bi mi radili za sebe.
A da li je zaista tako? Neću se zabavljati demokratijom u Srbiji, jer nema baš puno smisla, bar ne još. Baviću se demokratijom u najrazvijenijim demokratijama sveta (kao da tamo postoji smisao)…
Obama je dobio predsedničke izbore na krilatici “Yes, We Can.”
Sjajno! Obećao da će prekinuti ratove, smanjiti deficit i još puno onih učestalih obećanja koja daju svi redom. I?
Ruku na srce, trudi se (ili se trudi da tako izgleda), ali ratovi nisu prekinuti, novi su započeti, samo se malo manje medijski pokrivaju…to je sve…
A šta radi Nicolas Sarkozy? Nešto mi se čini da je narod, isti onaj koji ga je izabrao, ogorčen na njegovo ponašanje, politiku, ispade i bolestan ego. Narod vlada?
Angela Merkel putuje po Evropi i naređuje drugim, manjim državama, šta treba da rade. I ko na kraju odlučuje? Narodi tih država kojima Anglea poručuje šta treba da rade, ili Anglea?
Sa druge strane, nisam baš siguran i da je narod u Nemačkoj zadovoljan njenom politikom. Ili bolje da kažem “njenom” politikom!
Da li vlada narod ili vlada autokrata kojeg je narod pod iluzijom demokratije izabrao?
Da li vlada narod ili vlada oligarhija koja stoji iza tog autokrate?
Reći ćeš: postoji rušenje vlasti, prevremeni izbori…
Da je demokratija zaista vladavina naroda, nikada ne bi bilo potrebno nekoga rušiti sa vlasti i nekoga drugog ponovo postavljati…
Kraljevina Srbija
Svašta se dešava! Cirkus svakog dana (kao i obično)! Još ako Djoković u nedelju osvoji Wimbledon ima da onaj deda iz reklame sa sve paprikama dodje kod Olje na #Utisak.
Slučaj 1.
Chelsea Handler je u veoma nezgodnoj situaciji! Naljutila se cela nacija (verujem da se voditeljka jako potresla). Čak je i ambasador povukao diplomatske poteze ne bi li se botoksom zategnuta plavusa javno izvinila.
Sa druge strane RRA će razmatrati žalbu na emisiju Ivana Ivanovića (bilo je to pitanje dana i čudi me kako nije ranije) povodom uvreda upućenih katoličkoj crkvi i Hrvatskoj naciji. Kako li će sada cela Srbija petkom bez uvreda na sve što nije Srbija i SrBstvo?
Eto ti šta je standardizacija, ali dvostruka.
Slučaj 2.
Završi se Veliki brat! Neću pisati o pobedniku, niti o neodoljivom utisku da je sve onako lepo, na holivudski način namontirano i odglumljeno, unapred izrežirano i dogovoreno….alooo dosta! Mislim o stihu: “moji su bokovi elektro šokovi“. Dotična gospodja, majka dvoje dece, definitivno nije normalna (definitivno po 10000 put). Da li misli da smo toliko naivni i plitki, pa da će svako “pevanje” bilo kakvih “stihova” prolaziti?
Isto kao što Vučić iz SNSa misli da smo toliko naivni da može da prodje bilo kakva priča koju on potkrepi mahanjem papira. Sa srećom im bilo! JK ima broj dislike-ova na YT, a Vučić će dogodine na izbore.
(morao sam JK i AV sastaviti u isti slučaj. Glasovi me podjednako iritiraju)
Slučaj 3.
Voleo bih da mi neko argumentima zdravog razuma objasni zašto obeležavamo datum bitke na Kosovu. Izgubili smo, bogami nas je dosta izginulo, a posle toga bili 500 godina pod Turcima. Zar nije logičnije da nam budu važniji datumi srpskih ustanaka? E baš iz tih ustanaka potiče naš prestolonaslednik! Izadje čovek da nešto pročita. Nisu ga poštovali, pa se naljutio. Vidi molim te! Ne zna on još gde je došao! “POŠTVANJE” ili tako nešto ne postoji kod onih koji govore SrBskim jezikom i prave se da ne znaju čitati latinicu. Prestolonasledniče, ako ti se ukaže prilika za prestolom, dobro razmisli, jer iskreno, ne trebaš nam, a možda još manje mi tebi.
Nadam se samo da više neće biti ovakvih klipova za smejanje od muke, u ovako kratkom periodu, ovoliko mnogo. Ne može to moj stomak podneti više.
Standardizacija, ali dvostruka!
Zašto ljudi vole da se upliću u tuđe živote?
Zašto ljudi daju svoje mišljenje i kada ih niko ništa ne pita?
Zašto ljudi nemaju pametnija posla od bavljenja onim što ih se ne tiče?
Zašto?
“Kažu da smrt ubija ali, smrt ne ubija. Ubijaju dosada i ravnodušnost.” (Igi Pop)
Iako se odgovor na ova gore pitanja verovatno ne krije u ravnodušnosti, već možda u preteranoj radoznalosti, ova dosada mi je zaparala uši! To je možda odgovor.
Dosada?
Ako im je dosadno neka rade nešto korisno, što će pomoći njihovom duhovnom ili bar fizičkom razvoju, ako već nisu sposobni za više. Ako im je dosadno neka čitaju knjigu, ako znaju da čitaju! Volim da kažem da je dobra knjiga deo života glavnog junaka gde čitanjem i razmišljanjem o tome stičemo njegovo iskustvo, pa pravimo prečice u sopstvenom razvoju.
Ako im je dosadno neka trče ili rade vežbe za jačanje mišića, jer će tako biti zdraviji, to je bar dokazano!
Ali ko sam ja uopšte da govorim nekom šta treba da radi?
Zato, u trenutku kada se pomirim sa tom izopačenom ljudskom prirodom, prikazanom preko tih pitanja sa početka, nešto drugo mi počinje smetati.
Svakog puta, ali svakog, uvek i redovno, kada se to dešava, u igri su i dvostruki standardi!
“A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svojemu ne osećaš?” (Biblija)
Uvek prećutim i oprostim im nedostatak ogledala. Šta da radim? Nisu oni krivi… Samo kad bi me bar ostavili na miru…
A šta ti radiš?
Marfijeva zabluda
Kažu da je Marfi bio neki major koji je radio u američkom vazuhoplovstvu na razvoju sedišta za katapultiranje. I kažu da je on prvi izgovorio rečenicu koja je kasnije pokrenula svu tu priču o Marfjievom zakonu. Ali nije taj major kriv za sve to što se dešavalo posle toga. Kriv je Arthur Bloch.
Arthur Bloch je autor svih knjiga Marfijevog zakona i za njega mogu da tvrdim da je odgovoran za nesreću ogromnog broja ljudi koji su oduševljeni i pronalaze se u rečenicama njegovih knjiga.
Okrenimo sada drugu stranu novčića.
“Misli dobro i uslediće dobro. Misli loše i uslediće loše. Čovek je ono što misli.”
“Kakve su ti misli, takav ti je život.”
“Sve što um može da zamisli, može i da ostvari.”
“Mi smo posledica vlastitih misli.”
“Sami stvarate svoj svemir dok hodate.”
…
Hajde da ne postanem dosadan sa citatima, a mogao bih tako još dugo!
Šta u stvari hoću da ti kažem? Taj Arthur Bloch je kriv što se tebi dešavaju stvari iz njegovih knjiga! Ubacio ti je crva u glavu, a ti, kao i 90% drugih ljudi, sve uzimaš zdravo za gotovo, pa i ne pomisliš da bi rečenica mogla da glasi: Hleb nikada ne pada na namazanu stranu!
Da budem još precizniji (pošto nikada ne krivim nekog drugog za ono što se meni dešava) nije ni Arthur kriv, već ti što mu veruješ!
Mi smo ono što verujemo, tj. što dovoljno puta sebi ponovimo. Na tebi je da li ćeš živeti po Marfijevim zakonima, koji postoje samo ako im ti dozvoliš da postoje, ili po nekim drugim, suprotnim, gde kiša nikada neće pasti ako upravo završavaš pranje prozora ili auta i gde je papir koji tražiš uvek na vrhu fioke.
Ako u ovom tekstu negde postoji pravopisna ili štamparska greška, ti je nećeš primetiti.
Robotizacija
Neću da ti pišem o onoj robotizaciji u kojoj čovek može dobiti veštačko srce ako mu njegovo rođeno slučajno zakaže. Naravno da treba ugraditi veštačko da bi nastavio život. Neću da ti pišem ni o onoj robotizaciji gde će nam za koju godinu ugrađivati čipove koji će zamenjivati sve moguće papirne oblike dokumenata. Naravno da treba to uraditi, biće nam svima lakše, iako će paranoični imati na pretek tema o teorijama zavere različitog tipa. Možda će pričom umiriti paranoju.
Pišem ti o jednoj drugoj, veoma opasnoj i lošoj robotizaciji!
- APĆIHAAA ! ! !
- Nazdravlje
- Hvala
O tome ti pišem! Ovo bar jednom dnevno svako od nas izgovori. Ali bitno je KAKO to izgovorimo! U tome se krije robotizacija.
Seti se sada nečega iz detinjstva, nečega željenog jako dugo. Možda bicikla, igračke… I seti se trenutka kada je ta željena stvar bila u tvojim rukama. Seti se reči HVALA, tada izgovorene. Sigurno ćeš se setiti i osećaja koji je isijavao iz tebe zajedno sa tim HVALA.
A sada se seti današnjeg odlaska u prodavnicu, i HVALA izgovorenog u trenutku preuzimanja kupljene stvari.
Ne želim da kažem da sa istim oduševljenjem sa kojim smo u detinjstvu grlili dugo željenu stvar treba preuzeti pakovanje žvaka iz prodavnice. Kažem da se trebamo zapitati koliko neke reči izgovaramo po automatizmu, zato što to tako treba u određenoj situaciji, a koliko ih izgovaramo sa osećajem koje te reči treba da nose.
Izvoli, izvini, hvala, molim, volim, žao mi je, oprosti, dozvoli…………..
Pokušavam sebe naterati da ni jednu reč koju izgovaram ne robotizujem. U čemu je poenta reči IZVINI, ako to zaista ne mislimo I NE OSEĆAMO?
Zabeleška sebi: Ne izgovaraj reč robotizovano, izgovori je kako treba! Ili je ne izgovaraj uopšte!
Zašto stiropoL ima prođu
Poznajem osobu koja je pobegla iz Grčke usled tamošnjih dešavanja. Hleb im je skuplji (kad se preračuna u dinare negde oko 82), gorivo je skuplje (1.60 – 1.67 eura), troškovi života uopšte. Otkaza koliko hoćeš, nezaposlenosti…sve gore nego kod nas. Svaki dan štrajkovi i protesti u kojima ima i povređenih. Sve liči na građanski rat, samo što se tako još uvek ne zove… I eto te osobe u Srbiji, jer joj je u Srbiji, možda nećeš verovati, bolje nego u Grčkoj.
…svrati neka stara komšinica, penziner, i sa vrata počinje da psuje i pljuje vlast i državu. Ne može se ovde živeti, reče ona. A evo ipak živimo nekako, ali ajde…ispričam joj slučaj Grčke koji sam gore opisao.
Odgovor:
“Ne verujem ja da negde može biti gore nego kod nas.”
Izgleda da može…možda treba da ode na letovanje u Libiju?
Eto zašto stiropoL ima prođu… Ljudi su kratkovidi i zbog nedostatka prave dioptrije misle da bi promena vlasti i vanredni izbori doneli nešto bolje…
Sa srećom vam bilo sedenje na stiropoLu!
Ja još uvek imam dobar vid.
