INTERNET KOMUNIKACIJE

Bilo je to u vreme dial-up konekcije, kada Internet nije postojao u svakoj kući i kada sam morao ići kod Veska da gledam kako se nekim čudom fotka za 10 sekundi učita u browser.
Ne sećam se da li je bio MIRC ili Krstarica.
Potpisali smo se kao “Fufa_0139″  ili “Kurva_123″, ne sećam se tačno.
Startovali sve tipove redom.
Javio se neki iz Podgorice.
Pošto sam živeo tamo godinu dana i dobro poznavao grad, počeo sam da objašnjavam kako sam “studentkinja medicine”, opisivao lokale u koje “izlazim”, kako živim u Momišićima, itd…
Brzo se tip naložio.
Ugovorili smo sastanak kod gradske biblioteke, u pola 1 ujutru.
Mislim da je čekao #mukica, dok sam ja sa još dva drugara umirao od smeha 750 kilometara severnije.

Win-win / lose-lose

Ovo dugujem prodavnici računarske opreme već 20ak dana.

Na njihovoj internet stranici (www.winwin.rs) piše da daju robu na kredit, u 12 rata, bez kamate, preko EFG banke.

Biram robu na internetu, izračunam ratu i odlazim u prodavnicu. Kratak razgovor o uslovima i potrebnoj dokumentaciji.
Kažu da sve traje 3-4 dana i da je potrebna administrativna zabrana. Ok, nije problem.
Sledećeg dana donosim potreban dokument i sa radnikom, još jednom, na licu mesta računam ratu.
Na zadnju cifru rate radnik brzinom svetlosti kuca + 150.
Na pitanje o čemu se tu radi dobijam odgovor da “to nešto banka uzima za obradu kredita”.
To je 1800 dinara na godišnjem nivou! Ok, nema veze.

Prolazi 5 ili 6 dana, odlazim da vidim šta se dešava.
Simpatična osoba za pultom odgovara da kredit još uvek nije odobren i da banka traži i menicu kao sredstvo obezbedjenja ugovora. Administrativna zabrana nije dovoljna? Ok!
Previše sam strpljiv…
Odlazim u banku, kupujem menicu, popunjavam je, BLANKO!, pitam zašto je to potrebno i dobijam odgovor da “to banka tako traži”.

Prodje pola sata, telefonski poziv iz prodavnice da menica nije dobro popunjena (potpisao štampanim umesto pisanim slovima).
Odlazim opet, sa novom menicom, popunjavam je ispravno i dobijam napomenu da ne mogu dobiti traženu stvar u željenoj boji. Naručujem drugu boju.

Sledećeg dana, već desetak dana od početka ove priče, ulazim u prodavnicu, svi me već poznaju, pitam šta se dešava, a trgovkinja sva uzbudjena izjavljuje da mi je kredit odobren. Ma nemoj?

- Kada mogu dobiti uredjaj?
- Uredjaj dolazi sutra, ali futrola koju ste naručili se malo čeka, pa je možete dobiti tek sledeće nedelje. Ali ja ne znam kako da vam izdam pojedinačne stvari pošto sve mora ići na jedan račun. Ali mislim da ćemo nekako srediti.
- Da li znate zašto je potrebna menica uz administrativnu zabranu?
- To nešto banka tako traži…
- Sačekajte pola sata.

Odlazim u PcPractic, tamo nalazim tačno ono što sam u WinWin-u želeo da kupim, odlazim do banke, dižem čekove, povlačim u WinWin-u sve dokumente koje sam predao, u PcPracticu plaćam čekovima + razliku u kešu i sve završavam za pola sata.

Ironija ove priče je što su i WinWin i PcPractic u vlasništvu iste frime (alti d.o.o) iz Čačka.
I ne škripi toliko u WinWin-u, koliko škripi na relaciji WinWin – EFG.

Zato, ako se budete odlučili na takvu vrstu kupovine, obratite pažnju, spremite deo živaca za otpis.

Moja kampanja

Novi Sad, pre nekoliko nedelja, sinovac, srednjoškolac, sa svojim drugarima uveče šeta po gradu. Napada ih grupa momaka sa palicama. Dobio je 4 kopče na glavi.
…ah…srednjoškolci…maldost ludost reći ćeš?

Novi Sad, jedan vikend posle toga… U jedan lokal na SPENS-u grupa momaka ubacuje suzavac, masa počinje da izlazi, sve muškarce dočekuju sa palicama i tuku ih (poštedeli su devojke). Sestrić dobio udarac po glavi. Dobro je prošao, malo je bio potresen…
…ah…neka grupa ludih navijača reći ćeš?

Novi Sad, prošli vikend, svi znamo šta se desilo. Koga da ne zaboli duša?
…ah…neispravne instalacije, odgovorni su vlasnici i zakupci lokala zbog neadekvatne zaštite od požara?

ČEKAJ BRE MALO!!!! Šta još treba da se desi?

Kriv je taj vlasnik i zakupac koji su platili kontrolora da im “progleda kroz prste”. Kriv je taj kontrolor koji je uzeo novac za posao koji nije obavio.
Ali hajde da idemo još malo dublje.

Krvi su svu koji su na bilo koji način učetvovali u kreiranju ovakvog sistema.
Gde su rukovodioci Novog Sada? Žale za stradalima? Od sramote ne bih smeo građanima bilo šta reći. Dao bih ostavku na bilo koju funkciju jer nisam bio sposoban da brinem o gradu.
“Ali nemaju oni ovlašćenja za ovo, ono…” Pa zašto su onda na funkciji? Neka bar neko preuzme odgovornost! Bitno je da je gradonačelniku žao…

I čekaj još malo!
Sistem se ne stvara za dan, dva ili za jedan mandat. Sistem se stvara malo duže, pa su odgovorni i oni koji su ga nekada gradili, a sada se nadaju da baš svaki građanin ima pamćenje koje traje 4 godine.
Kada se desila tragedija u kafeu Lounge? 2008.? Da li je negde u to vreme kandidatkinja za gradonacelnicu (a koja opet daje izjave i žali za poginulima) bila gradonačelnica Novog Sada. A i ako nije, zašto ga je baš tada ostavila u stanju gde takve stvari mogu da se dese?

Možda neko živi od mandata do mandata, ali narod živi malo duže, u sistemu koji su oni stvarali kroz godine.

Zato svi mi koji žalimo za ljudima koji su poginuli treba da se zapitamo koliko smo odgovorni, jer smo svi odgovorni. Neko više, neko manje, ali svi smo odgovorni.

Trula je ova jabuka iznutra i trula je odavno i iz sredine treba da je menjamo.

A upiranje prstom u pojedince će rešiti problem…dok se tako nešto opet ne desi…

Priča o hladnoći

Neki brod, davno, zalutao je u severna mora. Putovanje je bilo predviđeno po toplijim krajevima, pa posada nije bila spremna za hladnoću.
Imali su termometar koji je mogao pokazati minimalno -5 stepeni.
I pokazivao je -5.
Posle mnogo muke nekako su uspeli naći pravi put i vratili su se kući.
Da su znali da je temperatura zapravo bila -20, svi bi poumirali od hladnoće.
Spasio ih je termometar koji nije mogao meriti manje od -5, jer im nije bilo hladno onoliko koliko je zaista bilo, već onoliko koliko su čitali sa termometra.

Pročitao sam je dovoljno davno da se ne sećam gde, i kada sam jutros video koliko je stepeni, setio sam se ove priče. Ali ona nije samo o temperaturi. Razmisli o tome.

Pomućeno stanje svesti

Misli su mi još uvek nesređene i svašta bih napisao…ali ću se kontrolisati i biti umeren.

Juče se desila tragedija u Beogradu. Svi pričaju i pišu o tome.

U prvom trenutku šok, u drugom neverica, u trećem: ČEKAJ MALO! i posle toga prst na čelo.

Žao mi je ljudi koji krive državu
Nije da smo savremena, dobro organizovana država, nije da smo država blagostanja, daleko od toga! Ali, ne dešavaju se ovakve stvari samo u Srbiji. Dešavaju se svuda, svakodnevno, možda mnogo više u razvijenim i bogatim, nego u onim siromašnim zemljama, što opet postavlja pitanje da li je samo siromaštvo razlog za takav čin (naravno da nije, ali doći ću i do toga). Nije Srbija kriva za ono šta ljudi u njoj čine. Ljudi su krivi za ono što se u Srbiji dešava. I kao u prethodnom postu, opet ću reći: Ja nisam država! Ja sam JA i od sebe puno očekujem. Za državu me baš zabole…

Žao mi je onih kojima mediji ispiraju mozak
Koliko je prošlo do objavljivanja vesti? Pola sata? Sat? Svaka čast medijima na brzini, ali mi smeta selektivnost. Ona selektivnost koja naše misli usmerava na pogrešnu stranu. Ona selektivnost koja nam daje samo one informacije koje mi kao “mali” ljudi “treba da znamo”. A i vrsta vesti je problem. Naslovnu stranu će uvek zauzeti loša vest. Za dobre vesti se čuvaju neki manji prostor i vreme.
Ono o čemu se priča postaje naša stvarnost, ono čemu najviše pridajemo pažnju postajemo mi.
Ko razume, razume; ko ne razume, neka nastavi da se truje.

Žao mi je onih koji su odmah iskoritili priliku da upere prst u pravcu vlasti
“To je zbog vlasti! Da mi dođemo na vlast ne bi bilo ovakvih stvari! Mi ćemo rešiti te slučajeve!”
SRAMOTA! Tako javno, pred svima profitirati na tuđoj nesreći, kada uopšte u vlasti nije problem. Da!? Vi ćete sve rešiti!? 500 000 radnih mesta za 2 meseca, 3000 evra od privatizacije nečega, hleb od 3 dinara, dinar jači od eura, Srbi na Marsu do 2015.? Ko još veruje u bilo kakve priče? KAKO IH NIJE SRAMOTA? Neka obećavaju, ne kaže se uzalud: obećanje ludom radovanje. Ali da ne skrećem sa teme, samo bih voleo da ne trljaju ruke nad tuđom nesrećom, otpale im dabogda!

Najviše mi je žao tog deteta koje možda neće preživeti
Setio sam se knjige “Zločin i kazna”, setio se Raskoljnikova i trenutak u kome je ubio babu. Setio sam se genijalnosti Dostojevskog koji je savršeno opisao jedan poremećen um.
Eto šta je bilo sa tim ljudima. Pomućeno stanje svesti prouzrokovano problemima, nemaštinom, nevericom da postoji bolja budućnost… I neka je pomućeno stanje svesti, samo kako neko ko je roditelj može doneti takvu odluku u ime deteta? Koliko jedan čovek mora biti poremećen da ubije dete koje je čekao 17 godina? To je pravo pitanje!

Nije mi žao osobe/a koja je skočila zajedno sa detetom, žao mi je deteta koje nije dobilo priliku da u životu otkrije da može biti bolje!

Opet: “Teška vremena prijatelju moj…”

“Teška vremena prijatelju moj” evo zadnjih 25 godina.

A baš nešto i ne pamtim bolja…

Kada su bila “ona” vremena koja se pamte, ili nisam bio u planu svojim roditeljima ili sam bio dovoljno mlad da ih ne zapamtim (sreća ili nesreća moja?). I svako malo čujem kako samo što nismo završili sa ovim teškim vremenima: “još samo koju godinu”, “još ovaj mandat”, “samo da srušimo Miloševića”, “samo da udjemo u EU”, “samo još da se rešimo Kosova”, “samo da izdržimo drugi talas krize”…

Prodje mi mladost (ali bukvalno) u tome “samo još …”

I nešto razmišljam… nikada bre ovde neće biti bolje! Ali nisu teška vremena problem, već ugao iz kog sve to posmatramo!

Posmatrajući makroekonomiju gledamo šta će se desiti sa državom: kako će EU reagovati na našu nesposobnost da sami sa sobom izadjemo na kraj, koliki će biti deficit u platnom bilansu, kakve su šanse da kreditni rejting Austrije ostane na AAA i ne padne na AA+, koliki nam je javni dug ili koliko je ove godine (u promilima) porastao bruto društveni proizvod.
Posmatrajući te pokazatelje projektujemo i šta će se nama dešavati i tek onda, kada celoj državi (ili šire) bude dobro, tek će nama, kao pojedincima svanuti.

Ma nemoj?

Ne može to tako, ne ide to tako, i zbog toga traju i još su teža ova “teška vremena prijatelju moj”.

Ne možemo čekati da celoj državi naprasno svane, da od jednom svima plate skoče 400%, pa da i nama, kao pojedincima bude bolje.

Kreće obrnuto!

Treba kao pojedinci da se zapitamo kako će nam biti bolje, da uradimo nešto povodom toga, pa ćemo stići do cele države. Polako, jedinka po jedinka, pa cela država, a ne obrnuto.

Nećemo valjda sedeti skrštenih ruku i to što nam skrštene ruke ne rade ništa uz likovanjem prebacivati državi da je ona kriva za sve naše probleme?

Od države ne očekujmo ništa! Od sebe očekujmo sve!

Sad bi neko: “Kako lupaš gluposti! Pa ovo je Srbija i ovde ne možeš ništa bez veze, politike…”

Nije istina!
Nije bitno u kakvoj se makro ekonomiji nalazimo. Da je to bitno svi u USA, Nemackoj ili Fransuskoj bi živeli dobro. A to nikako nije istina. U USA ima više beskućnika nego što je u Beogradu stanovnika!
Da država odredjuje kako će pojedinac živeti onda bi svi u Srbiji živeli loše, a ni to nije istina.

Istina je da je negde teže, negde lakše…a da svuda samo treba zavrnuti rukave i uključiti malo mozga.

Zato treba mi sami da vidimo šta ćemo. Države su se pokazale kao nesposobne (i one velike, a i ova naša mala…). Ne gubimo vreme čekajući da nam ti tromi, nesposobni sistemi, koji se sami u sebe urušavaju, određuju šta će sa nama biti.

Ja nisam država! Ja sam JA i od sebe puno očekujem. Za državu me baš zabole…

Selo moje lopovsko

Kad sam bio mali učili su me:

-Ko laže, taj krade.
-Ko krade, taj je lopov.
-Ko je lopov, taj ide u zatvor.

Nešto se ovako mator češem po glavi prisećajući se tih reči i posmatram šta se oko mene dešava.

Pre godinu, dve nestalo je struje u celom selu. Nije je bilo nekoliko sati. Dok ustanove šta je kvar, dok izađe ekipa na teren, dok ne zavrnu rukave…
Nedelju dana posle toga sam saznao šta se zapravo desilo.
Na ulazu u mesto neko je iskopao podzemni vod koji dovodi struju. Bila je to prilično velika cev koju je neko pomislio dobro unovčiti.
Došao čovek, doneo testeru, pljunuo u šake i krenuo da trlja ne pomišljajući da može poginuti. Sam ga je Bog spasio! Verovatno je uz veliki vatromet pobegao koliko ga noge nose ostavljajući za sobom tu testeru…

…
Niko kod nas ne sme ostaviti otključanu kapiju! Da ne pričam da vam mogu nestati šunke sa tavana ako izađete do komšije na kafu na pola sata! Debeli su katanci u mom mestu! A ponekad ni oni ne pomažu…

…
Ova 2011. je bila posebno zanimljiva. Velika firma nije u našem ataru sadila kukuruz. Oni što svake godine zarade po dve, tri plate radeći treću smenu i tovareći džakove u svoja auta, nisu imali od koga da kradu…sem od svojih!
Pričalo se, čuo sam: “Ove godine ima da bude mrtvih. Moraju oni svoje uzeti.”
Ma nemoj? Zašto moraju? Da imam njivu došlo bi mi da napavim minsko polje, da je dobro zapamti onaj što ne zna kuda treba da gazi.
A dešavalo se svašta! I ove i prošle godine! Uhvatili su čoveka u pola noći kako vozi kombajn po punoj tuđoj njivi. Uhvatili ga, priveli i završio je sa prekršajnom prijavom!
Ove godine je jedan seljak, sa jednim jutrom zemlje (oko pola hektra) ostao bez i jednog kukuruza! SVE su obrali! A nema svako kombajn u selu…i ti što ga imaju obrađuju “malo” više zemlje od jednog jutra…i malo im je…a još im i država plati subvencije…

Najgore u ovoj priči je što se zna! Zna se i ko vozi te kombajne, i ko krade šunke sa tavana, i ko bi mogao biti dovoljno pametan da prisloni testeru na glavni vod…nema nas puno…

Svi ćute i prave se blesavi…

I šta ćemo sada? Da ne radimo ništa? Da čekamo da reše one velike slučajeve krađa koje verovatno nikada neće rešiti? Jer kada reše velike, doći će red i na male… Ili da krenemo obrnutim redosledom? Onaj čovek što je ostao bez i jednog kukuruza je računao na svaki, a ovaj što ga je pobrao će kupiti nov auto i ove godine i smejati mu se u lice prvom prilikom, čim ga sretne…

-Ko laže, taj možda i krade, ali možda samo laže.
-Ko krade, taj je sigurno lopov!
-Ko je lopov u ovoj zemlji najčešće ne ide u zatvor. Nije to samo slučaj sa mojim selom…

P.S. Ako neko iz mog mesta ovo čita i ako se osetio prozvanim, baš mi je drago, mada ga verovatno veoma zabolelo što ovo pišem… Možda bi ih više zabolelo da sam sve redom imenovao…ali neću, nije to moj posao…ovo je samo blog post, neka milicija radi ono za šta je plaćena, umesto što ih štiti…